Nisam znao da je pisac. Moji su ga zvali doktorom. Ta titula je u meni izazivala nelagodu. Strepio sam da mi doktor, iz meni uvijek nejasnih razloga, ne da injekciju ili ne propiše da pijem riblje ulje. Doktor se, međutim, samo blago osmjehivao i uz obavezno “Braco raste” odlazio da sa ocem u drugoj sobi “razgovara o filmu”. Iako mi je majka rekla da će “po čika Isakovoj priči snimati film”, nije mi baš bilo sasvim jasno kako je jedan doktor mogao napisati priču. Doktori su, mislio sam, ozbiljni, strogi ljudi i nije im do priča. Povjerih svoje mudrolije majci. Ona mi ispriča da je doktor prije rata službovao u Busovači, gdje je živjela i prelijepa Ciganka, Hanka; zaljubila se u mjesnog ljepotana Sejdu. Više
I Sejdo u nju, ali je pomalo očijukao i sa drugim curama, pa Hanka odluči da ga učini ljubomornim i slagala mu da je s komšijom Mušanom ostala u drugom stanju. Bijesan, Sejdo potegnu nož… Kasnije mu je doktor Samokovlija, koji je pregledao Hankin leš, rekao da je bila nevina. Ta me priča iz nekih čudnih razloga jako pogodi. Bilo mi je žao i Hanke i Sejde. Sve sam nekako priželjkivao da se neporecivi događaji promijene, pa sam, isprva stidljivo i u po glasa, stao zapitkivati i doktora o onim detaljima kojih nije bilo u priči. Nije mi bilo jasno zašto je Sejdo gledao druge kada je volio Hanku i zašto Hanka odmah nije rekla da se šalila da je bila s Mušanom. Nije mi se dopadalo ni što su Sejdu odveli u zatvor, jer sam smatrao da je zatvor mjesto za lopove, a ne za one koji se nesretno zaljube, ali mi se nije dopadalo ni što je Sejdo ostao živ, jer sam očekivao da se on u očajanju ubije. Raspitivao sam se o vremenu i mjestu ubojstva, o tome da li ih je doktor od ranije poznavao (“Nisam”. “Pa kako ste onda znali šta im se prije desilo? Niste valjda sve izmislili? Smijeh: “Nisam. Pisac ne izmišlja, pisac zamišlja kako je moglo biti”). Valjda su čika Isaku dodijala moja nesnosna upitivanja (na koja je moja tetka zabrinuto vrtila glavom: “Da ovaj mali, Bože me sakloni, ne postane filozof…”), pa me jedan dan posadi u krilo i stade cupkati koljenom: “Điha-điha, čet’ri noge/sve četiri krute…”. Drugog dana donese slikovnicu. “Ovo sam” – reče – “napisao za svoju unuku”. Na prvoj strani je bila kovrčava djevojčica u plisiranoj suknjici, a ispod crteža stihovi: “Zavjesa se diže/mala Sonja stiže…”. Sonja, mislio sam, mora biti princeza. Mnogo godina kasnije upoznao sam Sonju i shvatio da život i imaginacija baš i nemaju mnogo veze.
Bližio se početak snimanja filma. Redatelj, Slavko Vorkapić, ugledni holivudski montažer, insistira da vidi Sejdu. Samokovlija nekako nevoljko pristade. “Sada ćeš vidjeti” – reče mi u kolima – “o kome je čika Isak pisao”. Pred kućerkom je čučao mršav, neobrijan čovjek i gledao u zemlju. “Sjećaš li se ti mene?” – upita Samokovlija. Sejdo ga brzo, nervozno pogleda i nekako još više povi glavu. “Sjećaš li se, ja sam onaj doktor što je pregledao Hanku…” Iz grupe okupljenih znatiželjnika oglasi se izborana žena: “Gospon doktor, nemoj zamjeriti, on odonda nije progovorio. Od kada je ubio – zanijemio”. Dok smo se vraćali, Vorkapić je nešto gunđao, ali ga Samokovlija nije slušao. Samo u jednom trenutku uzdahnu.
Onda mi jednog dana otac nekako oklijevajući reče da je čika Isak umro. Sahranit će ga na Starom židovskom groblju. Nisu me vodili na sahranu, ali ja istrčah s drugom djecom na ulicu: saobraćaj je bio zaustavljen, konji su vukli lafet pretrpan vijencima, pogrebna muzika, duga kolona Sarajlija. Lijep dan na trenutak presječe kratkotrajna, blaga kiša. Dugonja pored mene popravi “francuzicu”: “Veliki je ćo’jek bio, veliki…”. Mnogo godina kasnije nekim poslom dođoh u Busovaču. U neko doba upitah jednog od mještana znaju li tko je Sejdo. “Znamo, kako ne znamo, povazdan o njemu pričamo. Taj vam, da prostite, ništa nije govorio. Samo jedan dan ustade i ode, Boga pitaj gdje. Nest’o. Ko će znati je li još živ…”. Pomislih da literarnim junacima dolikuje da se vrate u priču. Ali, ovaj put ja ništa ne rekoh…
(Iz knjige Sarajevski zapisi, Buybook, Sarajevo, 2004. str. 209-211.)